Pitanje socijalne reprodukcije i reproduktivnog rada direktno se tiču stanovanja. Ipak, u aktivističkim i teorijskim razmatranjima ova pitanja često ostaju razdvojena. Pitanje stanovanja kompleksno je pitanje koje se veoma često u analizama pojednostavljuje i svodi na razmensku vrednost stana.Iako rodno zasnovano porodično nasilje nije prva asocijacija kada se razmišlja o stambenim borbama, ono je neraskidivo vezano sa pitanjem stanovanja i socijalne reprodukcije. Ono što razlikuje savremeni trenutak od prethodnih istorijskih perioda jeste premeštanje polja borbe iz područja rada u područje socijalne reprodukcije. Glavne borbe danas se vode za stanovanje, vodu, zdravstvo, obrazovanje i zdravu životnu sredinu. Upravo ova situacija omogućava rekonceptualizaciju polja borbe za stanovanje koje je teorijski, konceptualno i na nivou svakodnevnog života neodvojivo od problema vezanih za socijalnu reprodukciju i reproduktivni rad. Namera mi je da u ovom eseju povežem pitanja koja se tiču implikacija krize socijalne reprodukcije u stanovanju i stambenim borbama sa posebnim fokusom na rodno zasnovanom porodičnom nasilju protiv žena. Kroz konkretan primer biće pokazano na koji način država upotrebljavajući kazneno-popravni režim i režim privatnog vlasništva razdvaja različite aspekte borbe za stanovanje i učestvuje u reprodukovanju fizičkog i ekonomskog nasilja na mikro i na makro nivou. Na samom kraju biće razmotrena pitanja vezana za transformaciju stambenog sistema u svetlu mogućih novih politika socijalne reprodukcije i stanovanja.
Kriza socijalne reprodukcije kao novi ciklus akumulacije resursa
‘Kriza socijalne reprodukcije’ i ‘kriza stanovanja’ – kao jednog od osnovnih sredstava za socijalnu reprodukciju – postale su nova normalnost na globalnoj razini. Spekulacije na tržištu nekretnina, finansijalizacija i komodifikacija stanovanja ubrzano postaju glavni nosioci globalne ekonomije (Rolnik, 2019; Marcuse and Meddan, 2018; etc). Taj proces prati prebacivanje rizika sa finansijskog sektora na siromašne, radničku klasu, samohrane roditelje. Putem mera štednji kojima se smanjuju socijalne plate, uključujući davanja za stanovanje, redukuje se budžetski deficit u vreme ‘krize’. Delimično funkcionalne institucije socijalne države poput društvenog stanovanja zamenile su banke koje mikro kreditiraju stanovanje i svakodnevni život, dok su privatizovani društveni stanovi danas za mnoge poslednje sredstvo za preživljavanje, ali i zalog za vraćanje nagomilanih dugova za komunalije, kupovinu hrane i otplatu prethodnih kredita. Efekti takvih procesa jesu nova stambena nesigurnost, povećanje beskućništva, dužničko ropstvo i problemi sa mentalnim zdravljem. Napadi na sredstva za reprodukciju uključuju primenu brutalnog nasilja čija je funkcija zastrašivanje i obeshrabrivanje otpora. Pored ekonomskih oblika nasilja koji proističu iz privatizacije stanovanja kao osnovnog sredstva socijalne reprodukcije, intenzivira se i rodno zasnovano porodično nasilje kojim muškarci pokušavaju da povrate izgubljeni novac i društvenu moć na mikro nivou (Federici, 2017). Nezaposlenost, prekarizacija rada i kolaps porodične plate (uključujući i sisteme društvenog i socijalnog stanovanja) zajedno sa jačanjem reakcionarnih struja sa desnice doveli su do intenziviranje nasilja nad ženama koje ima disciplinsku i pedagošku funkciju u postvarenju mesta žene u društvu kao reproduktivne radnice.
Svaki oblik kapitalističkog društva proizvodi krizne tendencije ili kontradikcije u oblasti socijalne reprodukcije (Fraser, 2016; Federici, 2017). Finansijalizovani naci-liberalni kapitalizam eksternalizuje reproduktivni rad na zajednice i porodice, dok simultano smanjuje njihove kapacitete za obavljanje takvog rada (Fraser, 2016). Takozvana kriza stanovanja podrazumeva intenziviranupromenu funkcije stanovanja iz reproduktivne funkcije u sredstvo finansijskih spekulacija, investiciju ili sredstvo za otplatu duga. Domovisu danas mahom privatizovano, finansijalizovano i nastanjivo sredstvo za razmenu.
Stanovanje je postalo glavno poprište borbi u Srbiji nakon davanja novih ingerencija privatno-javnim izvršiteljima izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju 2016. godine. Uvođenje privatno-javnih izvršitelja ponuđeno je kao rešenje za spor sudski sistem i nagomilane slučajeve u nadležnosti suda. Privatno-javni izvršitelji postupaju na osnovu odluke suda, ali takođe i na osnovu takozvane verodostojne isprave koju izdaje poverenik. Prelaskom izvršnog procesa u ruke privatnih firmi sa javnim ovlašćenjima izgubljeno je hiljade stanova. Izvršitelji su ti koji odlučuju na koji način će dug biti naplaćen, a neretko odlučuju da to bude nečiji jedini dom. Stanovi se prodaju na aukcijama po višestruko manjim cenama od tržišne kako bi se namirio često minoran dug u odnosu na vrednost stana. Aukcije se organizuju na lokacijama često desetinama kilometara udaljenim od mesta prebivanja dužnika a stanove kupuju tajkuni, bogati biznismeni, ljudi bliski izvršiteljima. Mnogima nakon gubitka doma ostaju novi dugovi nastalih u procesu izvršenja. U Srbiji je na ovaj način jedini dom kao osnovno sredstvo reprodukcije postao sredstvo za naplatu duga i bogaćenje nove klase privatno-javnih izvršitelja. Veliki broj policajaca prisutnih na izvršenju i nesrazmerna upotreba sile prilikom izvršenja govori o odlučnosti države da posreduje u novom ciklusu primitivne akumulacije koji se ogleda u uspostavljanju kontrole nad stanovanjem. Posledica ovakvih javnih politika dovela je do uvećanja broja beskućnika koji danas spavaju na ulici ili na kaučima u domovima proširene porodice ili prijatelja.
Privatizacija i reprivatizacija socijalne reprodukcije dovela je i do proizvodnje novog rodnog poretka. Nasilje nad ženama je esencijalni element održanja kolonijalne i kapitalističke moći u kapitalističkim društvima i po tome se savremeni trenutak ne razlikuje previše u svojoj logici.Dom je bio i ostao mesto ljubavi, ali i mesto nasilja kojim se disciplinuju žene u privatnosti četiri zida porodičnog doma. Sve brutalnije nasilje spram žena danas govori o novom talasu primitivne akumulacije koji pored socijalnih resursa pogađa i žene kao svojevrstan prirodni reproduktivni resurs (Federici, 2017).
Cikluse primitivne akumulacije kapitala istorijski gledano uvek je pratila akumulacija radne snage i nametanje nove discipline radnicima (Federici, 2017). Ograđivanje domova i zajednica u porodični dom jedan je od društvenih preduslova za razvoj kapitalističke proizvodnje i akumulacije. U pitanju je proces koji je služio ostvarivanju rodnih uloga koje su neophodne za reprodukciju radne snage i konzumaciju proizvoda. Porodično nasilje u klasnom sistemu, u kojem su rodne uloge i rasijalizacija integralne dimenzije, služi kako bi se žena naučila ‘gde joj je mesto’. Strukturno mesto žene iz radničke klase jeste u proizvodnji i reprodukciji radnika i ratnika za državu i kapital. Naturalizacija takvog rada kao rada ljubavi sastavni je deo proizvodnje mesta žene u društvu. Iako neplaćeni rad u domaćinstvu više nije dovoljan za preživljavanje porodice, pa su žene primorane da na tržištu – često i u emigraciji – prodaju reproduktivni rad, disciplinsko i pedagoško rodno zasnovano nasilje protiv žena uvek postoji kao praksa ili kao mogućnost u nuklearnoj porodici i u porodičnom domu (Della Costa, 2019; Federici, 2017).
Država kao arbiter u porodičnom nasilju i stambenim ‘sporovima’
Borbe protiv nasilja u porodici i borbe za dostojanstveno stanovanje se često presecaju na neočekivane i kontradiktorne načine. Jedan od takvih primera je situacija u kojoj su se našli žena i sin iz Novog Sada. Svog nekadašnjeg partnera ta žena je nekoliko puta prijavljivala za porodično nasilje, a nakon tih prijava određena mu je mera zabrane prilaska. Nakon kršenja mere zabrane prilaska on je uslovno osuđen. U slučaju imovinskog spora u kome je isti bivši partner tužio ženu i njenog sina jer je navodno ugovor kojim je kuću poklonio sinu poništen, sud je presudio u njegovu korist. Iako mu je sudskom odlukom dodeljen deo kuće u koji ne spada stan u kome žive žena i sin, javni izvršitelj je u pratnji policije, nakon dva neuspešna pokušaja iseljenja, iz trećeg pokušaja uspeo da provali u stan i promeni bravu nakon čega je osvedočenom nasilniku predao ključeve od stana. Izvršitelji su došli u ranu zoru oko četiri ujutru zajedno sa policijom koja je blokirala ulicu kako bi im omogućila da nesmetano obave ono što su namerili. Bravar je sekirom i bonsekom obio vrata i promenio bravu, a izvršitelj je zatim popisao imovinu u stanu kako bi naplatio dug koji je prema izvršitelju nastao usled prinudnog iseljenja. Ovo izvršenje je obavljeno iako je u toku sudski spor u kome žena pokušava da dokaže da je ovu imovinu bivšem partneru već isplatila, kao i privatna tužba za nasilje u porodici.
U opisanom slučaju država kroz institucije sudskog i izvršnog sistema reaguje tako što problem porodičnog nasilja i pitanje vlasništva nad nekretninom posmatra kao dva sasvim odvojena problema. Ti problemi su u hijerarhijskom odnosu i tretiraju se kao da nemaju dodirnih tačaka niti međusobnih implikacije na život ljudi, dok je u stvarnosti situacija sasvim drugačija.
Dominantan pristup suzbijanju nasilja u porodici danas je kazneno-popravni pristup. Uvođenje krivičnog gonjenja i zatvorskih kazni za počinioce nasilja posledica je višedecenijskih borbi protiv svođenja porodičnog nasilja na prihvatljive partnerske odnose. U kontekstu Internacionalnog ženskog pokreta 1970-ih i donošenja Konvencije Ujedinjenih nacija za eliminisanje svih oblika nasilja nad ženama 1979, počeo je da se širi globalni pokret za kriminalizaciju porodičnog i partnerskog nasilja. Kazneno-popravni pristup porodičnom nasilju oslanja se na policiju, sudski i zatvorski sistem, kao primarna rešenja za rodno zasnovano nasilje. Ipak, kao što pokazuju primeri i statistika, kazneno-poravni pristup nije doveo do rešavanja sistemskog problema kakav jeste porodično nasilje.
U Srbiji je svaka treća žena bila žrtva porodičnog nasilja, a svaka druga je trpela psihološko i verbalno nasilje. Alarmantni su i podaci da su u Srbiji od 2010. do 2018. godine 285 žena ubili partneri, članovi porodice, komšije. Podaci za poslednje dve i po godine,od kada se primenjuje Zakon o zaštiti od nasilja u porodici u Srbiji, pokazuju da je trećina žena ubijenih od strane članova porodice ranije prijavljivala nasilje u porodici. Žrtve nasilja se ohrabruju da nasilnike prijave, ali država nema jasan plan niti razvijen sistem podrške koji bi ih dugoročno zaštitio od nasilja. Iako Krivični zakonik i novi Zakon o zaštiti od nasilja u porodici treba da spreče da nasilnik iznova izvrši nasilje, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, ovakva ubistva se u proseku dešavaju jednom mesečno. Od juna 2016. policija je u preko 50.000 slučajeva reagovala izricanjem mere udaljavanja nasilnika iz stana ili kuće u kojoj je živeo sa žrtvom nasilja i zabranila dalji kontakt na 48 sati ili 30 dana. Sudovi u predmetima nasilja u porodici najčešće izriču osuđujuće presude. Ipak, nasilnici se najčešće kažnjavaju uslovnim osudama. Prema podacima Republičkog javnog tužioca, od 3.576 osuđenih lica, 2.410 je dobilo uslovnu osudu u 2018. godini.
Kako piše Đovana Franka Dala Kosta, ekscesi u muškoj primeni nasilja disfunkcionalni su za sistem organizacije rada žena. Žena mora da živi u strahu od muškarca, ali ne u tolikoj meri da bi napustila dom (Dalla Costa, 1978:78-79). Iako je danas, za razliku od Italije 1970-ih o kojoj piše Dala Kosta, potrebno manje od javnog skandala za incest da bi se porodično nasilje kaznilo, dominantni pristup pravdi dosledno je oruđe u državnom upravljanju porodicom i kontrolom nad ženama kao reproduktivnim resursom.
U neoliberalizmu kriminalizacija i povećanje novčanih i zatvorskih kazni primarna su mera kojom država odgovara na povećanje nasilja na mikronivou. Uvode se sve oštrije populističke mere za kažnjavanje ekscesa poput Tijaninog zakona kojim se maksimalnom kaznom kažnjavaju počinioci krivičnih dela poput silovanja deteta i trudnica. Ipak, zakon ne obeshrabruje počinitelje da izvrše nasilje. Kazneni je zakon naizgled u suprotnosti s ideološko-moralnim vrednostima patrijarhalnog neo-liberalnog kapitalizma, dok je u realnosti dosledan državnom upravljanju porodicom. Ovakav pristup ne tretira problem porodičnog nasilja sistematski, već ad hoc, po pravilu tek kada se nasilje dogodi, a blagonaklona kaznena politika prema osuđenicima za nasilje u porodici takođe govori o normalizaciji takvog nasilja u društvu. Takav pristup individualizuje problem porodičnog nasilja, svodi ga na inerpersonalne odnose pretpostavljajući univerzalne kategorije muškarca i žene, nasilnika i žrtve, među kojima povremeno i neadekvatno arbitrira država.
Jedan od najvažnijih činilaca koji bi ženama i deci omogućio izlazak iz porodičnog nasilja upravo je stanovanje. Međutim, osim privremenih skloništa za žene žrtve nasilja, sistemsko rešenje na ovom polju ne postoji. Statistika pokazuje da su žene u Srbiji mnogo ređe vlasnice stanova. U katastru nepokretnosti je 2018. godine 61 odsto nekretnina bilo upisano na muškarce, a svega 39 odsto na žene. Žene Porodičnim zakonom imaju pravo na deo stana muža, ako ga je stekao tokom braka, ali nakon razvoda sve to moraju mesecima da dokazuju. Ovo ne važi u slučaju vanbračnih veza. Sistem socijalnog stanovanja je rezidualizovan, a danas je broj stanova u ovom status manji od 1%. Novim zakonom o stanovanju ukinuta je i institucija nužnog smeštaja, što sve zajedno onemogućava ženama žrtvama porodičnog nasilja da se osamostale i napuste dom u kome se nalazi nasilnik. S druge strane, privatno vlasništvo i namirivanje duga su neprikosnovena prava u naci-liberalnoj Srbiji i čine lokalni i globalni standard pravde u pravnom pristupu. Pravo na uživanje privatnog vlasništva ima prednost u odnosu na bezbednost ukućana od porodičnog nasilja.
Iako privatno vlasništvo nije neposredni uzrok opresije žena u društvu (kao što je mislio Engels) – već je reč o proizvodnim odnosima (Vogel, 2013) – pitanje svojine u stanovanju igra važnu ulogu u reprodukovanju sistema koji potčinjava žene. U cilju njegovog održanja država je spremna da javno demonstrira značajnu policijsku silu kako bi na teatralan način uterala privatno vlasništvo i omogućila nasilniku da nesmetano vrši nasilje iza sopstvena četiri zida.
Borbe za stanovanje iz feminističke perspektive
Tokom poslednjih godina javljaju se feministički pokreti koji pokušavaju da pronađu način da na kompleksan način sagledaju višedimenzijalno nasilje u stanovanju i drugim aspektima života. Globalni pokret poznat kao Štrajk žena artikulisao je analizu u kojoj se rodno zasnovano nasilje ne posmatra kao porodično i privatno pitanje već kao manifestacija ekonomskog, socijalnog i političkog nasilja. Pokret je nastao širenjem talasa protesta koje su organizovale žene u Argentini 2015. godine kao revolt protiv femicida, pod parolom Ni jedna više (Gago, 2019). Korišćenje štrajka kao analitičkog metoda omogućilo je ovom pokretu da artikuliše analizu u kojoj se naglašava ekonomska struktura patrijarhalnog nasilja. Politika koja se razvija oko ovih pokreta nije državocentrična. To znači da se ne obraća državi kao univerzalnom arbitru već pokušava da proizvode i praktikuje politiku koja želi da menja način na koji kapitalizam organizuje naše odnose. Stambene prakse iz kojih delimično proizilazi takva analiza razvijaju žene u saradnji sa muškarcima još od 1950-ih godina u argentinskim favelama. Kolektivno zauzimanja zemljišta, autonomna izgradnja naselja i samoorganizovanje socijalne reprodukcije zasnovano je na kolektivnim kapacitetima koje se tiču kako proizvodnje tako i reprodukcije života. Umesto uloge žrtve, žene koje se organizuju na ovakav način preuzimaju ulogu borbenog subjekta.
Kratak spoj između dve protivurečne sudske odluke, u gore navedenom primeru, koji je u javnosti u Srbiji ukazao na povezanost različitih vidova nasilja u stanovanju, takođe nije ostao bez organizovanog odgovora. Oni koji su se odazvali na poziv Združene akcije „Krov nad glavom“, organizacije koja se u Srbiji bori za zaštitu jedinog doma, zajedno sa ukućanima su svojim telima dva puta sprečili izvršenje i time zaustavili državu u facilitiranju rodno zasnovanog nasilja i sprovođenja nasilja oduzimanjem kontrole nad jedinim domom. Takvi oblici ohrabrivanja solidarnosti učestvuju u obnovi socijalnog tkiva i kolektivizaciji borbe spram ne samo banaka, privatnih i javnih firmi, zelenaša i izvršitelja, već i rodno zasnovanog nasilja kojim arbitrira država u korist nasilnika. Stambena borba tako postaje čin pobunjene socijalne reprodukcije koja se manifestuje u odbrani jedinog doma i ospoljavanju rodno zasnovanog nasilja kojim se reprodukuje orođenu kapitalistička podela rada, skrivena u intimnosti doma. Javni portret stanovanja koji se odašilje u javnost u takvoj borbi za stanovanje šalje poruku da stambeno i rodno zasnovano nasilje nisu odlike društva u kome želimo da živimo.
Dom se takođe uvežbava i u aktivističkim zajednicama u kojima se oni koji im pripadaju osećaju kao kod kuće. Takvi prostori funkcionišu na odnosima koji se zasnivaju na poverenju. Međutim, i u takvim zajednicama se često iza horizontalnosti kriju internalizovani patrijarhalni odnosi, rodno zasnovano nasilje, homofobija, transfobija i druga opresivna ponašanja. Usled sistemskog neuspeha pravnog sistema da odgovori na silovanje i porodično nasilje, te usled seksualnih napada u kombinaciji sa državnom represijom spram društvenih pokreta i marginalizovanih grupa, pojedine grupe su se posvetile artikulisanjem alternativnih pristupa edukaciji i pravdi (Downes, 2017). Cilj ovih pristupa je transformisanje prostora aktivističkih zajednica u bezbedne prostore u kojima se praktikuje odgovorno ponašanje. Iskustva u primeni takvih praksi mogu da nam posluže kao polazište za promišljanje drugačijih horizonta stanovanja i međusobnih odnosa. Praktikovanje odgovornog ponašanja uključuju politike sigurnog prostora kojima se želi kreirati prostor u kojem postoji međusobno uvažavanje, razumevanje i u kome oni koji borave mogu da izraze svoje mišljenje bez straha od odmazde i poniženja. Jedna od takvih grupa je feministička grupa Sisters Uncut koja se bori za zaustavljanje muškog nasilja u Britaniji, protiv mera štednji i za dostupnost bezbednog i sigurnog socijalnog stanovanja za žene koje ne mogu da na drugi način izađu iz nasilne veze.
Feministički pristup stambenom pitanju zahteva kompleksan višedimenzionalan pristup stanovanju i domu. Pitanje repolitizacije borbe za dom je pitanje toga šta se računa kao otpor i borba za dom. Kako bi se analizirala pozicija žene u stanovanju često nije dovoljan samo fokus na vlasničke odnose. Dom nije samo fizičko sklonište u vidu krova nad glavom koji je potrebno odbraniti od nasrtaja banaka, tajkuna i privatno-javnih kompanija, već i reproduktivni rad koji se sistemski prikriva i disciplinuje iza četiri zida. U stambenim borbama dom se često idealizuje kao prostor sigurnosti, odmora i ljubavi koje je potrebno odbraniti. Međutim, dom i nasilje su neraskidivo povezani i pre nego što dođe do nasilnih iseljavanja. Za mnoge je dom mesto agresije, disciplinovanja, rodno zasnovanih odnosa moći. U tom smislu postajanje delom borbe za dom podrazumeva temeljnu rekonceptualizaciju svakodnevnog života koji neće biti zasnovan na pukom preživljavanju izolovanih pojedinaca i reprodukovanju patrijarhalne organizacije socijalne reprodukcije, već na odnosima koji se zasnivaju na brizi za druge i međusobnoj solidarnosti. Borba za stanovanje ne sme biti samo napor da se oni isključeni integrišu u mejnstrim. Politika stanovanja koja za cilj ima temeljnu promenu odnosa i otvaranje novih horizonta zajedničkog života iz svoje politike neće isključivati socijalnu reprodukciju, jer je pravo na dom moguće repolitizovati jedino kroz rekonceptualizaciju onoga što dom čini.
